Posebno je bilo prisutno u zemljama Mediterana, Španiji i Italiji, ali se usled globalnog zagrevanja sada proširilo po gotovo celoj Evropi. Smatra se da će se u narednih 100 godina srednja ambijentalna temperatura povećati za 2,3 do 6 °C, a time će se intenzivirati migracija mnogih hematofagnih vektora (komarci iz roda Culex, Aedex i Anopheles).

Poslednjih godina se i u našoj zemlji sve češće dijagnostikuje dirofilarioza pasa. Učestalog ovog oboljenja kod ljudi nije dovoljno ispitana i u Srbiji je zabeleženo svega nekoliko slučajeva kožne forme ove bolesti i to u Beogradu, Nišu i Novom Sadu.

Odrasli oblik ovog parazita može da naraste i do 30 cm i parazitira u srčanim komorama pasa, obično u desnoj komori i plućnim arterijama. Dirofilariaza mačaka je znatno ređa nego kod pasa i kod njih se skoro nikada ne razvijaju odrasli oblici parazita. Zbog toga najčešće ostaje nedijagnostikovana i bez većih problema po zdravlje. Kod ovih glavnih domaćina parazit obično ne izaziva posebne probleme i u većini slučajeva se nađe kao slučajan nalaz pri obdukciji. Ženke parazita proizvode larve koje se zovu mikrofilarije i koje putuju kroz krv domaćina. Kada komarac unese larve u svoj organizam, one se u njemu dalje razvijaju dve do tri nedelje i odlaze u usta. Na druge prijemčive životinje ili čoveka, larve se prenose ubodom i zatim kod pasa za oko tri meseca migriraju do srca. Od momenta zaražavanja do formiranja odraslih oblika parazita je potrebno nešto više od šest meseci i tek tada se u krvi zaražene jedinke nalaze nove mikrofilarije.

Kod pasa se pojavljuje kašalj, praćen otežanim disanjem, bržim umaranjem, smanjenim apetitom i mršavljenjem. Ukoliko parazit dospe do mozga može da nastane paraliza. Kod ljudi takođe nema posebnih simptoma, a veoma retko uginuli paraziti mogu da zatvore manje krvne sudove pluća (plućni infarkti). U tim slučajevima se pojavljuju: kašalj, blaga groznica, bol u grudima i eventualno ispljuvak sa primesama krvi. Na rendgenskom snimku pluća se zapažaju manja zasenčenja u obliku novčića koja podsećaju na karcinom pluća, što lekari uvek moraju imati u vidu pri postavljanju dijagnoze. Izgleda da kod ljudi parazit ne dospeva do srca.

Kardiopulmonalna (srčano – plućna) dirofilarioza je kod pasa je nesumnjivo jedna od aktuelnijih bolesti koja je sada već ozbiljno zastupljena na ovim prostorima. U težim slučajevima nastaje tzv. sindrom šuplje vene, koji sigurno uvodi pacijenta u hroničnu formu slabosti srca. Psi mogu da imaju tešku kliničku sliku: intenzivan kašalj (vrlo često sa ispljuvkom na kome se vide pruge sa primesama krvi), laki zamor i sa manjom fizičkom aktivnošću, opštu slabost, pospanost, ascites (nakupljanje vode u trbušnoj šupljini) i hemoglobinuriju (prisustvo hemoglobina u mokraći). Svi psi sa vidljivim kliničkim znacima kardiopulmonalne dirofilarioze treba da primaju terapiju u cilju stabilizacije kardiološkog statusa (diuretike, ACE inhibitore, kardiotonike i vazodilatatore). Ipak, ovakav postupak pri lečenju može dovesti do komplikacija i neželjenih efekata uključujući plućnu tromboemboliju, alergijski pneumonitis, glomerulonefritis kao i anafilaktički šok zbog smrti više odraslih jedinki Dirofilarije i on se mora pažljivo sprovoditi. Naseljavanje odraslim jedinkama srčanog crva izaziva hroničnu upalu plućnih arterija, oštećujući njihov endotel što dovodi do plućne hipertenzije. Odrasle jedinke srčanog crva mogu lako da migriraju u veliku šuplju venu gde se gnezde u obliku grudve. Kod manjih rasa pasa, iznenadna fizička aktivnost izaziva sinkopu kao rezultat kardio-respiratornog poremećaja. U slučaju iznenadne smrti parazita, lako nastaje embolija u plućnim arterijama, a slabiji protok krvi u bubrezima i jetri dovodi do poremećaja rada ovih organa.

Dijagnoza dirofilarioze se postavlja pregledom krvnog razmaza, specifičnim komercijalnim brzim testovima krvi i eventalno PCR tehnikom.

Lečenje kardiopulmonalne dirofilarioze:

Ubijanje odraslih jedinki parazita (adulticidno lečenje) je moguće sa melasormin dihidrokloridom (Imiticid – Merial, Diroban – Zoetis). Lekovi se primenjuju intramuskularno  i u predelu slabina. Doza je 2,5 mg/kg telesne težine psa. Dovoljne su dve injekcije sa intervalom od 24 sata. Lek sadrži arsen i ima veći broj kontraindikacija, ali i dalje zauzima primarno mesto u terapiji. Ovaj lek nije registrovan u Srbiji tako da se ova metoda lečenja kod nas ne primenjuje.

Zbog velikih poteškoća u nabavci ovog preparata, visoke cene i nedovoljne informisanosti vlasnika, alternativna metoda lečenja je „slow kill“ upotrebom ivermektina u dužem vremenskom periodu (6-12 µg/kg, p.o. ili s.c. svakih 14 dana). Najčešće se u početku terapije primenjuje doksiciklin u dozi od 10 mg na svakih 12 sati u trajanju od najmanje 30 dana. Svrha primene doksiciklina je suzbijanje simbionta bakterije Wolbachiae pipiens koja je neophodna za život srčanih crva. Doksiciklin se ne sme davati mačkama. Mora se napomenuti da ivermektin ne ubija odrasle jedinke parazita, ne skraćuje im životni vek niti ih čini sterilnim. To znači da čak i uz lečenje ivermektinom, on ne sprečava srčane crve da oštete srce i pluća. Terapija traje najmanje šest meseci, a onda se radi kontrolna analiza. Lečenje može trajati i znatno duže. Dokazano je da davanje malih doza ivermektina stvara novi soj srčanog crva koji je daleko otporniji.

Postoji i mogućnost hirurškog uklanjanja parazita iz desne polovine srca, ali ovakav zahvat svakako spada u visoko rizične intervencije.

Prof. dr sci. vet. med. Miodrag Lazarević